Nemački Svuda  

Zbogom Staroj Ljubavi

kako su se Nemci odrekli Marke. 28. februara 2002. ljudi u Nemačkoj su mogli po poslednji put da plate nemačkom markom. Mnogi Nemci u početku ne vole evro.

Na rastanak se može gledati na dva načina. Čovek može biti tužan zbog

onoga što se završava i gledati u budućnost sa zebnjom ili se radovati promenama i biti pravi optimista. Početkom 2002. raspoloženje u Nemačkoj je podeljeno. Država stoji pred emotivnim oproštajem. Od 1. januara Evro postaje i zvanična valuta i sredstvo plaćanja u Evropskoj uniji pa i u Nemačkoj. A mnogi Nemci i dalje marku drže u novčanicima a 28. februara mogu poslednji put i njom plaćati, a onda ona odlazi u istoriju.

Ali mnogo ljudi u Nemačkoj su bili skeptični i odbijali Evro.

Nije bilo potrebno dugo vremena da evro dobije i nadimak: tojro. Od nemacke reci “teuer” sto znaci skupo i rimuje se sa reci ,,euro” sto znaci evro. Jer mnogi ljudi veruju da je sa novom valutom sve veoma poskupelo, doduše sa nekim cenama to jeste bio slučaj ali inflacija je u nadolazećim godinama bila u proseku manja nego u vremenu marke.

Ali nostalgija i emocije su ponekad jače od brojki i činjenica, a nemačka marka je za mnoge u Nemačkoj veoma emotivno doživljavana. Govorilo se u nemačkoj štampi o “ljubavnoj vezi”, nekoliko nedelja ranije pre uvođenje evra. Ovo se može razumeti ako pogledamo u blisku prošlost jer se u kolektivnom sećanju Nemaca marka povezuje sa “Wirtschaftswunder”

takozvanim ekonomskim čudom iz 1950-tih.

U prvim godinama po završetku rata u Nemačkoj nedostaje gotovo sve. Hrane nema dovoljno i crno tržište cveta. A u junu 1948. tri zapadna saveznika u svojim zonama okupacije donose novu valutu: nemačku marku. Za mnoge ljude sve je bilo bolje sa valutnom reformom jer su preko noći prodavnice odjednom pune robe i tako je ipak, ovaj novac postao veoma važan za identitet Zapadnih Nemaca: jedna jaka valuta koja simbolizuje novu snagu Savezne Republike.

Iako je Istocna Nemačka imala svoju valutu ona nikada nije imala taj prestiž kao valuta zapadnih Nemaca, razlog je u tome sto je istočnim nemcima zabranjeno da tom valutom trguju u inostranstvu. Posle otvaranja nemačko-nemačke granice u novembru 1989. građani Istocne Nemačke žele da što pre moguće dobiju Marku i oni je dobijaju 1. juna 1990 kada nemačka marka postaje zvanična valuta sada Savezne Republike Nemačke. Ljudi u Istočnoj Nemačkoj se nadaju novom ekonomskom čudu.Nisu baš sve ekonomske nade bile uslišane ali nemačka Marka stoji sada i kao simbol jedinstva.

Nemacka Savezna Banka ,,die Bundesbank“ će nastaviti da menja marku za evre i to bez vremenskog ograničenja. Više od dvanaest milijardi nemačkih maraka kovanica i novčanica su prema Bundesbanki još uvek u opticaju. Najviše od kojih je verovatno u davno zaboravljenim mestima skrivenim po kucama i stanovima.